drmiroslavilic

A fine WordPress.com site

Recenzija za scenario »Senka« (“Frau Einstein”

22.08.2004.

 

 

 

Među mnogim, naravno nikad potpunim, a još manje verovatnim definicijama ljubavi, možda bi se mogla napraviti analogija sa najpoznatijom fizičkom formulom na svetu (E=mc2), ako bismo, kao kakvi »fizičari duha«, postavili to ovako: Ljubav = Izbor x Sudbina 2. Iz ove se formule odmah vidi da ljubav uopšte ne zavisi od onih koji izabiraju jedno drugo, jer je to uslov koji se pretpostavlja, dakle, ljubav ne zavisi od zaljubljenih, od onih individua koji se sretnu nekom čudesnom promisli, od njihovih tela, suza, oblika i uobrazilje. Ljubav zavisi od slučajnosti izbora. Kao kad se nađu u Cirihu na Politehničkom fakultetu mladi Albert Ajnštajn, Jevrejin nemačkog porekla, što se odrekao militatnog okruženja nemačke aristokratije pred nadolazeće ratove i –  nešto starija Mileva Marić, prva žena u klasi prestižne visoke škole, koja je sa sobom u daleki svet iz svoje rodne Bačke ponela tamburicu i srpske junačke pesme. Iz gornje »ljubavne jednačine« vidi se još i to, da za ostvarenje ljubavi ta sudbina, na koju njih dvoje neće moći uticati, u vrtlogu jednog uzavrelog vremena, zbliženi školom, muzikom, opsednutošću fizikom i napredovanjem, a još više razdvojeni geografijom, roditeljima, poreklom, veroispovešću i naročito polnom razlikom, mora imati kvadratni koeficijenat. Mora to biti velika vrednost. Kao svetlost. Kao brzina svetlosti. Jer, kao brzina svetlosti u originalnoj formuli, koja je apsolutna u svim sistemima, tako i sudbina mora biti ljubavi naklonjena do granica apsolutnog. Sve ispod toga – ukazuje da ostvarene ljubavi neće biti. Pogotovo Albertove i Milevine. Ima samo izbora i sudbine. Ovo je, dakle, priča o izboru i sudbini jedne od najvažnijih ljubavi dvadesetog veka. Ljubavi koja je donela novo shvatanje sveta, svemira, kretanja planeta, koja je pretpostavila i zamislila nove energije pre nego što su one dokazane i – paradoksalno, ovo je priča o nemogućnosti vrhunskog razuma da pobedi svoju biologiju. Uspenje Mileve Marić, od hrome, ambiciozne studentkinje fizike, do Ajnšajnove saradnice i osobe kroz koju su filtrirane njegove nove teorije, mnogo je lakši nego put od ljubavnice do njegove zakonite supruge i žene koja će izneti njihovo potomstvo. A sudbina je htela da se to dogodi istovremeno. Za nju – fizika, makar i nova, revolucionarna, jeste mnogo manje od dece i porodice, o kojoj brine kao majka i sestra. Za njega – ideje, fizika, karijera, muzika i politika cionizma stoji iznad urednosti, jela i lomatanja po vozovima što voze ka dalekim, krvavim frontovima. Zbog toga, nije ni važno da li je Mileva opravdano, ili ne, dobila novac njegove, (ili njihove?) Nobelove nagrade za fiziku. Milevina tragična krivica bila je već odavno zapisana u njenoj majčinskoj utrobi, u njenim genima i nesrećom srpskog naroda u austrougarskoj državi. Ona je nije mogla izbeći  ni povlačeći se u sopstvenu senku, u stanje neživota, jer je tu bio Tete, Albertovo i njeno dete, koji je nosio sve njihove paradokse, podsećajući je do poslednjeg časa da se od životne tragedije ne može pobeći. Posle Mileve i Alberta ostaće samo jedan novosadski most, idejno delo njihovog drugog sina Hansa, bolje rečeno, samo stubovi mosta i vizija da će se u jednom drugom sistemu, svemiru, u nekim drugim vremenskim i prostornim koordinatama sresti ponovo njih dvoje, Albert i Mileva, a sudbina će imati kvadratni koeficijenat.

 

Advertisements

Titelski breg

27. april 2007.

 

Titelski breg je pupak Vojvodine. Usamljen, talasast, ponekad odsečno uspravan. Devedeset  i četiri kvadratnih kilometara dolova, surduka, čotova. Sa sto trideset prvog metra nadmorske visine njegove Kalvarije puca pogled na sve tri velike, okolne ravnice: bačku, banatsku i sremsku. Moć tog horizonta jedino se može uporediti sa magnetizmom morske pučine. Kao što more vuče odvažnost da se otisne od obale i zaplovi u nepoznato, tako se pogled sa Titelskog brega sliva i plavi ravnicu. Uvek je plodna, crna zemlja široke Vojvodine privlačila osvajače sa različitih strana. Vide se sa Kalvarije i tri spore i dugovečne panonske reke: Begej, Tisa i Dunav. Kada se Titeljani spuštaju sa Brega niz strmu ulicu Dositeja Obradovića, da siđu u centar nekad glavnog grada Šajkaške “K und K” regimente, idu malo usporeno, kao da sanjaju veliko, tropsko pramore, koje je gledalo u ovo isto nebo: veliki, intrakontinentalni Paratetis. Tu, skoro nadohvat ruke bili su korali,  pra-ajkule i ko zna sve kakva kenozoitska morska čudovišta. Paratetis se posle podelio na više manjih mora, a ovo “naše”, Panonsko more i jezero, kada je posle miliona godina zbog promene klime od slanog postalo slatko, mirno je oteklo Tisom i Dunavom i ostavilo mesto za Titelski breg.

Kada stane podno Brega čovek ostane zapitan nad tim prirodnim čudom u centru ravnice: šta je, u stvari, Titelski breg? Zemlja, duh, bedem koji su podigle neke druge civilizacije? Titelski breg je nešto posebno. Titelski breg je les. Mešavina zgusnute žute prašine, trošna kao šajkaški ratnički život, mešavina krta, teško rukom uhvatljiva, kao čipkasta podsuknja mošorinskih devojaka, Breg je zemljolika legura sitnih, slepljenih lesnih čestica, pramaterije u kojoj ima, kao i u čoveku – najviše gline, kreča, natrijuma, kalijuma, fosfora i oksidisanog gvožđa. Les u sebi krije fosilne tragove praistorije i  praživota. Ali odakle baš jedino ovde lesna prašina? Neki kažu da se nataložila još za vreme Nojevog potopa i da se baš tu zadržala Nojeva barka; da su se baš ovde iskrcale sve biblijske životinje, a ako ne sve, ono koze i ovce, što još uvek pasu po obroncima Titelskog brega – sasvim sigurno; i onaj magarac što ga je jahao mladi Albert Ajnštajn na jednoj svadbi u Loku. Nemački geolog Rihthofen je otkrio da je lesna prašina navejavana snažnim vetrovima koji su duvali iz dalekih azijskih pustinja i kovitlali čestice žute zemlje od kineske nizije i lesne Žute reke, pa do Panonskog bazena. Les je, tako, pre milion godina dospeo i oformio Titelski breg i sa istoka, iz potkarpatskih velikih planina i sa severa i severnih stepa i sa zapada, a naročito sa juga, jer su se samo sa južnih, velikih okeana mogli dići tako jaki i vlažni vetrovi da u svojim kapljicama prenesu lesnu prašinu hiljadama kilometara daleko, u dno isušenog panonskog jezera. Tako je grčki bog vetra – Eol učinio Titelski breg božijom, eolskom tvorevinom, koja u sebi skriva vetrove sa svih strana i nosi gene čitavog sveta.

A božji su i njegovi ljudi. Titelski breg pamti još praistorijske paleolitske lovce, pa ljude “starčevačko-kereške grupe”, kada je pre 4500 godina cela ravnica bila pretvorena u veliku njivu i pašnjake, pamti sukobe sa ljudima “vinčanske” grupe i njihove grobove u nedalekom Botošu, pa ljude “badenske” grupe, “perjamoške” grupe, “dubovačko-žutobrdske”, a onda dalje pamti i njihovo propadanje zbog nedostatka gvožđa i bakra u svom lesu. Nije se na Titelskom bregu moglo izliti mnogo strela i mačeva. Pamti Titelski breg i Kelte, koji su tu stigli oko 4. veka stare ere i uveli novčanu trgovinu. Rimljani ga osvajaju tokom 1. veka nove ere i uspostavljaju granicu na desnoj obali Dunava, što je oštro delila varvarski od antičkog sveta. Huni ruše limes i razaraju Sirmijum. Smenjuju se na Titelskom bregu Gepidi, Avari, Sloveni, Bugari, Mađari, Grci, Italijani, Izmaeliti, Hazari, Tatari. Arapski geograf Idrisi beleži 1154. godine za Titel da je to mesto koje cveta, sa mnogo ljudi, velikih poseda, sa dobrim životnim uslovima koje im je podario Titelski breg. Traje Titel i za vreme Anžujske dinastije u 14. veku. Despot Stefan Lazarević, koji je 1404. godine prišao kralju Žigmundu Luksemburškom, dobio je za nagradu mnogobrojne posede, a među njima brojna sela uz Tisu, tvrđavu Titel i Titelski breg. Nakon turskih pustošenja u 15. veku, sve više Srba se doseljava u prostore oko brega i tu ostaje. Skupili su se u Vilovu, Gardinovcima, Mošorinu i Loku. Šajkaš, nekad Sentivan, uzeo je ime po “šajkašima”, nadaleko poznatim srpskim ratnicima u službi cara koji ih je pozvao da pređu pod njegovu krunu, a koji su brzim lađama, “šajkama” čuvali granicu između Turske i Austrije – nekad na Tisi i Begeju, a nekada na Dunavu. Titelski granični šajkaški bataljon osnovan je naredbom carice Marije Terezije. Srbi su tada razmenili krv ratnika, za slobodu pod Titelskim bregom. Odlazili su da vojuju šajkaši po celoj Evropi za Bečki dvor, što peške, što šajkama, a prvo brodogradilište tih lakih, opasnih ladja nalazilo se upravo na obali Tise, ispod brega. Zato Titel u svom grbu ima Breg, srednjevekovnu tvrđavu i u prvom planu – šajku. I srpska šajkača je potekla odavde, jer su vojnici šajkaši u to “bečko” vreme nosili kape u obliku prevrnute lađe. A tek kada se velik broj šajkaša – “prečana”, priključio Karađorđu u Prvom srpskom ustanku, Srbijanci su odbacili turske fesove i zamenili ih takvim kapama. Šajkačama. Na turskom jeziku grubo platno od koje se kroji šajkača – kaže se „šajak”… Osamdeset i osam godina trajala je odvažna, carska, šajkaška flotila, premeštajući se nepovratno i u našu svest i u nesvest, a sama lađa ostala je da luta u najpoznatijoj tamburaškoj ljubavnoj pesmi, bez smiraja i luke u koju, naravno, nikad stići neće, odražavajući metafizički nespokoj jednog ratničkog naroda, uklještenog i ukletog između dva carstva: “Sagradiću šajku od suvoga kedra, a katarku od šimšira i svilenog jedra…”.

Nije zato čudo, što je mlada Mileva Marić, poreklom iz Šajkaške, na svoj put u daleki Cirih, na studije Politehnike, ponela tamburicu i svirala Alpima i mladom Ajnštajnu pesme koje ju je naučio Titalski breg. Nije čudo što je najpismenija žena u Srba, potonja prva žena akademik – Isidora Sekulić, upravo sa druge strane Titelskog brega, u Mošorinu, ugledala razvejano Sunce, koje će je odvesti kasnije na hiperborejski sever, u „Pisma iz Norveške“, a upamćena propast slavnih vojvođanskih porodica u „Hroniku palanačkog groblja“. Nije čudo što se u tom istom selu pod Titelskim bregom rodio najznačajniji vojvođanski politički prvak, osnivač prve političke stranke u srpskom narodu, veliki i od svih vojvođanskih naroda poštovani Svetozar Miletić, da kaže čuvenu rečenicu: „Mi smo i Srbi i građani“ i da zauvek zasadi slobodoumnu, evropejsku klicu, koja cveta i danas. Njegovi saborci Laza Kostić, Zmaj Jova, Polit-Desančić dolazili su pod Titelski breg, onda kada im je bilo dosta Venecije, Pešte, Temišvara, Beča, Pariza…

Ljudi su oduvek znali da je Titelski breg sveto mesto. Zato su na njemu ostavljali svoje mrtve. I u Mošorinu i u Titelu groblja su na bregu. Na bregu se ne živi. Na breg se uspinje. Da dotaknemo duhove, prošlost i budućnost. Spojili su se ponovo ljudi i les. Razvejani, a  smireni. “Prašina prašini, pepeo pepelu”. Titelski breg ljudi od lesa i lesa od ljudi.

Transeucomm – jedna evropska vizija

7. oktobar 2011.

Poštovani mladi prijatelji!

Želim da Vam se predstavim kao neko ko svakodnevno ulazi u operacionu salu, stupajući na mesto pored operacionog stola, tamo gde se sreću dva velika sveta: svet biologije čoveka, onda kada ta biologija krene ka bolesti i svet visoke medicinske tehnologije, modernih lekova, visoko specijalizovanih znanja, u kontinuiranoj humanoj nameri da se pobedi bolest. Ova pozicija je, naravno, kontroverzna: što se znanje o bolestima više produbljuje, što više tehnologija napreduje, sve je više jasno da smo svi, kao živa bića, suočeni sa neumitnim gubitkom života.  Međutim, kada bismo na taj način posmatrali ishod svake biološke jedinke, bili bismo stavljeni u jednu nemoćnu, metafizičku poziciju, poziciju blisku religijskoj postavci sveta, koja bi se mogla formulisati, pre svega nečinjenjem. Poučeni ukupnom istorijom ljudskog roda, medicine, ali i poznih religijskih stavova, sve tamo od primitivne ljudske zajednice, u kojoj je plemenski vrač isceljivao onako kako je znao i umeo, ili bar to pokušao, pa sve do danas, svakodnevno vidimo koliko sam proces lečenja znači svakom čoveku, a tek ozdravljenje posle bolesti, još mnogo više. Jedan dan života, jedan sekund olakšanja, jedno zrnce svetla u zenicama, vredno je svih tih ukupnih napora. I to ne samo pacijentu, ili njegovom lekaru, nego onima koji to lečenje sa njima dele, društvu. Moj svet je, dakle, svet uporne borbe protiv bolesti, smrti i istovremeno svet nade, ozdravljenja, dužnosti služenja životu.

Želim da Vama danas prenesem tu nadu, osećaj da nije sve izgubljeno, da se vredi boriti za ozdravljenje društva. O bolestima današnjih društava ja Vam neću govoriti, jer ima mnogo kompetentnijih osoba za to. Za našu potrebu, rekao bih samo toliko, da nema izolovanih društvenih sistema. Nije ih nikada ni bilo, bez obzira na postojanje npr. nekada blokovske podele sveta, Berlinskog zida, ili još pre njega – Kineskog zida. Ni danas, kada filozofi ukazuju na nove, nevidiljive zidove, u samo jednoj ulici nekih gradova, živimo svet spojenih društvenih sudova, ma koliko oni daleko bili, ili koliko veliki bili. Ono što se događa na jednom mestu, odmah ili koliko sutra uticaće na sve nas, na Vas, na mene.

Zato borba za ozdravljenje društva (i društava) ne pripada nikome više, nego Vama. Sada i ovde. Kvalifikuje Vas mladost.  Jer mladost je (kao uostalom i starost) – egalitarna. Uravnopravljujuća. Ujednačavajuća. Ne samo što pripadate istoj „generaciji“, recimo „tranzicionoj“, „evropskoj“ ili „generaciji buđenja arapskog proleća“, odnosno zato što slušate istu muziku, gledate iste  spotove na „you tube“, nego pre svega zato što na obzorju mladog života postavljate ista pitanja, što se krećete istim ulicama, što odlazite na iste reke i mora, što ste biološki upućeni jedni na druge, bez obzira na boju kože, religiozna i moralna iskustva, bez obzira što govorite različitim jezicima, jer Vas vrebaju iste opasnosti, nasilja, prevare, jer još nije došlo do kapitalizovanja nečijih intelektualnih, porodičnih, finansijskih i socioloških prednosti. Svega onoga što će Vas jednog dana nepovratno razdvojiti. Ili neće. Ako ne uspemo da postignemo i drugi ideal modernih društava: bratstvo.

Gledajući nedavno, jednu ogromnu plažu u Španiji, tu, na obali Mediteranskog mora, na mestu osvita civilizacije, filozofije i demokratije, jedno zadivljujuće egalitarno bratstvo, bratstvo mladih ljudi iz cele Evrope, skoro celog sveta, pogledom sam tražio da prepoznam: buduće radnike na građevini, kuvare, advokate, bankare, gubitnike tranzicije, ili gubitnike života i – nisam ih video. Nisam uspeo ničim da ih detektujem. Video sam samo mlade, lepe i manje lepe, nasmejane ljude, koji ležeći na istom pesku, sunčajući se pod istim Suncem, pod istim istanjenim ozonskim omotačem, čitaju knjige, telefoniraju, odrastaju, primičući se mom svetu odraslosti, umornosti, koji će želeti da ih razdvoji po mnogo osnova. Ta mladalačka, biološka egalitarnost, jeste i vrisak za društvenom egalitarnosti. Zato se i dogodio Istočni London, Kairo i Wall Street koliko juče.  A društvena egalitarnost podrazumeva, pre svega, da svako nađe svoje mesto, da svako pronađe svoju šansu, da bude prepoznat, da se uvaži. Da podeli, da se požali, da se raduje uspehu drugog, da usvoji nešto i nečije drugo, da primeni isto ili različito rešenje, da ga usavrši, da se usavrši, da se obavesti šta radi njegov egalitarni, generacijski „brat“ u Litvaniji, Kečkemetu, Podmoskovlju, Solunu ili Barseloni.  Zbog toga mi se čini da je potrebno uspostaviti prvo – komunikaciju. Evropsku, ili bolje rečeno transevropsku komunikaciju (kako Vam zvuči – TRANSEUCOMM?). Naravno, kroz kreativno mišljenje, kroz kreativno delovanje. Zamišljam te godišnje skupove mladih i to ne u velikim, zlatom optočenim gradovima, nego onim tihim, jedva poznatim neturističkim sredinama, koje su van oficijelnih ponuda, zaboravljenih od svevidećeg oka „centara“ moći, a u kojima mladi ljudi takođe imaju nadu. Teme druženja i komunikacije: stvaralaštvo mladih u umetnosti (pozorište, film, slikarstvo, grafički dizajn), filozofija, govorništvo, zanatstvo, političko kritičko mišljenje, rečju festivali osobenog i kreativnog života mladih ljudi, festivali manifestacija onog trećeg ideala: slobode.

Ja ne znam kako radi evropski parlament mladih, kako odvaja sredstva za pojedine projekte, još manje znam kako se postaje njegov član, na kojim to izborima. Međutim, ono što znam je sledeće: za mene ste svi Vi, 96 miliona u Evropskoj uniji i još toliko van nje, dakle, za mene ste svi Vi već izabrani, jer ste se jednostavno – rodili, jer ste se morali roditi, jer ste se izborili za Vaše rođenje, zajedno sa Vašim biološkim i nebiološkim roditeljima, jer ste posebni, jedinstveni, jer imate u sebi i svojoj genskoj strukturi, posebno u Vašim sivim ćelijma najveći potencijal na planeti, pa zbog toga i verujem da ćete naći odgovor i odgovore na ona pitanja koja postavite, na ona pitanja koja su već od nas postavljena a ne odgovorena. Ako ni zbog čega drugog, ne zbog Vas i neke nepredvidljive budućnosti, nego sasvim sebično, zbog nas, ne tako mladih, koji ćemo Vam predati koliko sutra ceo svet, države, mora i oblake, dane i noći, pravila i zakone, da bi nas Vi jedini možda – spasili. Što pre.

Hvala.

 

 

(Centar za politiku i evroatlantsko partnerstvo: „Politika otvorenih vrata – otvorena vrata omladinskog evroatlantskog foruma“, Master centar, Novi Sad)

Vojvodina – od političkih elita do suverenih građanana

Pitanje referenduma u AP Vojvodini jeste potvrda njenog političkog subjektiviteta i demokratskog utemeljenja. Od plebiscita 1918. (održanom u nominalnoj, ratom poraženoj Austro-Ugarskoj) o Vojvodini (i u Vojvodini) odlučivalo se u društvenim okolnostima i pod režimima u kojima je manjak demokratskih i građanskih sloboda bio evidentan.

–        „Dunavska banovina“ pripremana je i nastala u okviru diktature kralja Aleksandra.

–         Odluke u narodno-oslobodilačkom ratu i antifašističkom pokretu bile su donošene u oružanoj borbi, pod okupacijom i pod uticajem Komunističke partije.

–        Nakon oslobođenja Jugoslavije, svi statuti i Ustav AP Vojvodine donošeni su u jednopartijskom sistemu, kao rezultat partijskih dogovora i konačnog arbitriranja „doživotnog predsednika SFRJ“ Josipa Broza Tita.

–        Suspenzija autonomnih prava i degradacija AP Vojvodine, prvo Amandmanima (1988.), potom i Ustavom Srbije iz 1990, pripremana je i realizovana takođe u jednopartijskom sistemu, a nakon grubih unutar partijskih obračuna (Savez komunista Jugoslavije) i referenduma u (čitavoj) jednopartijskoj Srbiji (jul 1990.). Taj referendum je „odlučio“ da se donese prvo Ustav, a onda su raspisani prvi višestranački izbori u novijoj Srbiji, sa dominacijom i pod kontrolom tajnih službi novoformirane „Socijalističke partije Srbije“.  Program je bio objedinjavanje srpskog naroda u unitarnu državu. Istovremeno, delegati Skupštine Kosova proglašavaju „Kačanički“ ustav (jul 1990.), kojim otpočinje proces secesije Autonomne Pokrajine Kosovo. Pravdajući se stanjem na Kosovu, oduzete su „autonomne“ ingerencije AP Vojvodini.

–        Za vreme diktature Miloševića Srbija je raspisala dva referenduma: 1992. (o državnim simbolima, kada je ostavljena petokraka na grbu Srbije) i 1998. (o neučestvovanju stranih posrednika u rešavanju pitanja Kosova i Metohije), koji su poslužili režimu da učvrsti svoju vlast i legitimizuje vođenje ratova, ali i da međunarodno izoluje Srbiju.

–        Nakon pobede „Demokratske opozicije Srbije – DOS“ u jesen 2000, umesto obećanog novog ustava Srbije i političkog rešenja grubo negirane autonomnosti AP Vojvodine, u smislu vraćanja izvršne, zakonodavne i sudske nadležnosti (koja je takođe bila izborno, pokrajinsko radom umnogome podsećala na (novi) „politbiro“, problem AP Vojvodine i njenih prava „rešen“ je 2002. tzv „omnibus“ zakonom (Zakon o vraćanju nadležnosti Vojvodine) u jednoj od najsramnijih rasprava u novijoj istoriji srpskog parlamentarizma, kada je Skupština AP Vojvodine, kao predlagač prihvatila 19 od 30 „korekcija“ Vlade Republike Srbije, a zakon je izglasan sa tesnom većinom, ostavivši AP Vojvodinu i dalje bez imovine, izvornih prihoda i pratećih nadležnosti, sa obećanjem novih „omnibus-a“. I ova epizoda „delimičnog vraćanja nadležnosti“ rezultat je nagodbe političke elite DOS-a, ovoga puta pod palicom Zorana Đinđića.

–        Aktuelni Statut AP Vojvodine, napisan je i donet u vladajućoj većini Skupštine AP Vojvodine 15. 10. 2008.  „nakon dramatične rasprave“ i „odmah upućen Republičkoj Skupštini na razmatranje“. Statut je razmatran i potvrđen godinu dana kasnije, 30. novembra 2009. u Republičkoj Skupštini sa 137 glasova (od 250). Od kada je njegov sadržaj bio napisan od uskog kruga vladajuće partije u pokrajinskoj izvršnoj vlasti, pa do potvrđivanja, traje kampanja protiv Statuta, kao i političkog subjektiviteta AP Vojvodine od grupe beogradskih intelektualaca i srbijanskih partija unitarističke orjentacije. U trenutku pisanja ovog teksta sadržaj Statuta AP Vojvodine je na Ustavnom sudu Srbije*. Donošenje Statuta u Skupštini AP Vojvodine, proces njegovog potvrđivanja, rasprava u Skupštini Srbije, kao i trenutni spor služili su kao sredstvo za osporavanje unutrašnje politike vladajuće koalicije na čelu sa Demokratskom strankom, koja je na vlasti i u AP Vojvodini i u Republici Srbiji i stožer je kreiranja, odnosno oktroisanja nadležnosti AP Vojvodine.

U toliko čekanom „višepartijskom sistemu“ (1990-2012), za 22 godine, AP Vojvodina, kao posebna politička zajednica, nije bila pitana niti o jednom državno-pravnom pitanju. Građani AP Vojvodine su se odazivali na pozive države Srbije i njene referendume, ali bez podataka o izlaznosti i procentu glasova „za“ i „protiv“ u samoj AP Vojvodini, osim rezultata referenduma o (ne)prihvatanju aktuelnog Ustava 2006.  Toj činjenici ignorisanja broja glasova građana AP Vojvodine i utapanja u ukupan broj republičkih glasova, bitno je doprinelo izborno zakonodavstvo, gde je Srbija jedna izborna jedinica u izborima za republičku skupštinu i održavanje državnog referenduma. Od 1990, od kada dva miliona albanskog stanovništva ne učestvuje u političkom životu države Srbije, zloupotreba broja poslanika sa „Kosova i Metohije“ je bila kontinuitet, tako da je politička elita Srbije (sve njene vladajuće garniture) u „višepartijskom sistemu“, vladala Srbijom (i Vojvodinom) koristeći pun obim broja republičkih poslanika (sa Kosova), a u stvari su se i izbori i „referendumi“ dobijali bez dva miliona stvarnih stanovnika Kosova. Svi „demokratski izbori“ u „višestrančju“ bili su fasada državnog nasilja Srbije nad demokratijom. U tome su, dakle, učestvovale, potpomogle i imale direktne koristi, ne samo sve današnje partije u Srbiji, nego i ogroman broj nevladinih organizacija (uz par časnih izuzetaka) zaduženih po raznim osnovama za „ljudska prava“, „izbore“, „transparentnost“, „demokratiju“,  itd.  Na taj način, politička elita Srbije, ona koja je neposredno nasledila komunističku elitu (i umnogome nastala iz nje), ona koja je suspendovala demokratiju, u zamenu za “višepartizam”, ona koja je vladala celinom Srbije – zbog i pomoću Kosova, prenela je u nasleđe odnos negiranja političkog subjektiviteta AP Vojvodine i ondašnjoj „opoziciji“, a danas „demokratskoj“ vlasti u državi. Pitanje političkog subjektiviteta AP Vojvodine rešavan je „odnosnom političkih snaga“, u kome je defanzivna, pomirljiva, regionalistička (a ne secesionistička), fasadna i estradna „autonomistička“ politička elita AP Vojvodine bila marginalizovana, potkupljena sinekurama, a onda i neutralisana raznim zakonskim rešenjima, pre svega onima o političkom organizovanju. Na taj način, pred građanima AP Vojvodine nova (a na principima „stare“), „višestranačka“ politička elita Srbije je sama sebe diskvalifikovala u nameri da se politički subjektivitet AP Vojvodine potvrdi na demokratski način.

Bilo kakvo razmatranje nove političke partije u AP Vojvodini, koja bi imala “mesijansku” ulogu na uspostavljanju stvarnog demokratskog utemeljenja AP Vojvodine, znači vraćanje na pozicije političkih nagodba tranzicionih elita. Samo građani koji danas žive u AP Vojvodini i njihov prethodni, obavezujući, konstitutivni referendum zasniva politički subjektivitet AP Vojvodine na demokratske osnove. Tek nakon toga, u uslovima novih, demokratskih okvira, bilo bi moguće istinsko „takmičenje“ političkih ideja i stranaka, “starih” i novih, “centralističkih” i regionalnih.

 

* Dok je pripreman tekst Ustavni sud Republike Srbije je praktično suspendovao Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, a na taj način i Statut AP Vojvodine, sledećom odlukom: “Na sednici od 10. jula 2012. godine, nakon održane tri pripremne sednice i dve javne rasprave, Ustavni sud je doneo odluku u predmetu ocene ustavnosti Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine…. Polazeći od ovakvog koncepta Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su neustavne one odredbe Zakona kojima se AP Vojvodini prenose nadležnosti u oblastima koje nisu predviđene Ustavom, kao što su nauka i tehnološki razvoj, energetika, lokalna samouprava i organizacija sudske vlasti u Republici, a takođe i odredbe kojima se Pokrajini prepušta uređivanje čitave oblasti, a ne samo onih pitanja u toj oblasti koja su po svojoj prirodi, od pokrajinskog značaja (vodoprivredna deltanost, šumarstvo, lov, ribolov, zaštita životne sredine). Pored toga, kako zakonodavna vlast prema Ustavu pripada isključivo Narodnoj skupštini i njeno vršenje, uključujući i pravo predlaganja zakona, ne može biti ničim ograničeno ili uslovljeno, osim samim Ustavom, Ustavni sud je utvrdio da nisu u saglasnosti sa Ustavom one zakonske odredbe koje obavezuju Narodnu skupštinu da prilikom donošenja ili izmena bilo kog zakona ubuduće „vodi računa o dostignutom nivou prava građana na pokrajinsku autonomiju“, a svakog predlagača zakona (ne samo Vladu, već i svakog narodnog poslanika, skupštinu autonomne pokrajine, najmanje 30.000 birača, Zaštitnika građana i Narodnu banku Srbije) da prethodno zatraži mišljenje nadležnog organa autonomne pokrajine o predloženom zakonu. Ustavni sud je pri tome ocenio da se pravo građana na pokrajinsku autonomiju ne može smatrati individualnim ili kolektivnim ljudskim pravom, čiji se dostignuti nivo garantuje Ustavom, već je reč o ustavnoj garanciji decentralizacije kao rukovodnog principa ustavnog poretka. Sud je takođe ocenio da su pojedinim odredbama Zakona autonomnoj pokrajini prenete nadležnosti koje mogu biti isključivo u ingerenciji Vlade kao nosioca izvršne vlasti – vođenje politike u određenoj oblasti društvenog života, donošenje propisa za izvršavanje zakona umesto nadležnog republičkog organa, te je stoga utvrđena neustavnost i ovih odredaba. Za Ustavni sud je bila sporna i odredba po kojoj AP Vojvodina može osnovati predstavništva u regionima Evrope i u Briselu, jer je pravo predstvljanja u drugim državama isključivo pravo države koja jedina ima međunarodno pravni subjektivitet te se preko predstavništva države zastupaju politički, ekonomski, kulturni i drugi interesi svakog njenog pojedinog dela, pa i autonomne jedinice. Među odredbama Zakona za koje je Ustavni sud našao da su neustavne, je i  odredba prema kojoj grad Novi Sad nije samo administrativni centar AP Vojvodine, već je i njen glavni grad, jer je pojam glavnog grada izraz državnosti koju autonomna pokrajina nema, te zato prema Ustavu u Republici može postojati samo jedan glavni grad. Kako su prema važećim zakonima jedinice lokalne samouprave na kojima tradicionalno žive pripadnici nacionalnih manjina, nadležne da uvedu ravnopravnu službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine, to je Ustavni sud ocenio neustavnom odredbu Zakona prema kojoj se AP Vojvodini daje nadležnost ne samo da uredi koji jezici nacionalnih manjina su u službenoj upotrebi u radu njenih organa, već i da umesto jedinice lokalne samouprave propisuje da li će i koji jezici nacionalnih manjina biti u službenoj upotrebi u svakoj pojedinoj opštini i gradu na teritoriji Pokrajine…”

 

 

“Skela miruje, Azija putuje”, Draško Ređep, KOV, 2011

 

Naslov nove knjige dr Draška Ređepa (1935. Osijek, ili Osek) naravno, nije slučajan. Zatečen na skeli u vreme turobnog oglašavanja sirena, nakon kojih će odnegde zalutala smrt spustiti svoje „milosrdne anđele“ i možda zauvek smiriti drevnu napravu za prelaženje Dunava, dr Ređep ima asocijaciju na Aziju, koja putuje iz stiha Rastka Petrovića. Iznenađujuće. Jer to ne može biti prizemna misao o nekom civilizacijskom „poazijaćenju“, u koje nas je iznebuha 1999. gurnuo, tobož, „razvijeni“ svet, nego je to naslov koji otkriva suštinsku istinu o Novom Sadu: skelama smo bežali i dolazili (iz Azije), skelama smo vezivani i razdvajani (od Azije), skelama smo trgovali i gradili Novi Sad (na granici Azije).

Taj Novi Sad, bio je (i ostao) duhovna pozornica enciklopedijskih interesovanja dr Draška Ređepa. Jednom (davno), onda kada se oblikuju prve identitetske konotacije, dospela mi je do ruku knjiga, koja će promeniti mladićko sagledavanje sveta: ulica, periferija i prozora među kojima sam rođen. Naslov: „Novi Sad, grad na reci“. Tajnu Novog Sada u toj knjizi Draško je samo delimično naznačio. Ostala je nezadovoljena radoznalost, za čitav život: intelektualna, arhitektonska, istorijska, rečna, balkonska, erotska. Otkrivajući je ponovo i pripremajući se za odgonetanje doktorove Azije iz naslova, podsetio sam se one stranice te knjige, na kojoj, pored fotografije Bore Mirosavljevića piše: „Pomišljam na dva vetrokaza. Na jedan koji, uspravan i nekako sebično usamljen stoluje na platou Petrovaradinske tvrđave. I na drugi ne manje ravnodušan i već odavno, već od početka- neutalitaran, nad crvenim mavarskim zdanjem Vladičinog dvora. Vetrovi ih nose u pravcima posve različitim. Imaju dva smisla u sebi, zapravo.“  Dok u Andrićevom Sarajevu, dakle, otkucavaju satovi različitim vremenima, praćeni zvonima i pevanjem, u Draškovom Novom Sadu dva vetrokaza, bezglasno, osluškuju i okreću se dalekim, raznorodnim vetrovima. Istočnim i zapadnim. Severnim i južnim. Da sačuvaju glave. Pognute, ili obesne. Koje misle i sanjaju različite snove. Ni Dunav između ta dva vetrokaza ne stoji najbolje sa stranama sveta, jer jedino ovde teče uprkos razumu i geografskim zakonima – obrnuto: ka severu i ka zapadu. Grad, kome je trebalo mnogo vremena, od Racenštata (i Kroatendorfa), preko elibertacije i za odmazdu temeljnog razaranja generala Hrabovskog, pa kuge, jozefijanskih reformi, Miletića, ludila, ubistava i još mnogo toga, stižući od Zlatne grede do Dunava (a to je mnogo više od Isidorinih deset minuta hoda), pripremao se sedamdesetih godina prošlog veka, da prekorači na drugu obalu. I onda je dr Ređep (u otvorenom pismu urbanistima) podsetio na fenomen dijaloga dva vetrokaza („vatrokaza“). Istog smera, a različitih pravaca. Potvrđivao je to literaturom i spiskom važnijih beogradskih telefona u Krležinom džepu sakoa, tek obučenog nakon „srpskog prisajedinjenja“ i „ jugoslovenskog ujedinjenja“. Ali, avaj. Taj period novosadski bejaše „najbijedniji“. Jer, umesto dijaloga, bio je u pitanju samo nacionalni monolog. Otkrio je to dr Ređep. Stajićem, Kamberovima, Žarkom Vasiljevićem, malim Ignjacom i Veljkom Petrovićem.

A grad se nije dao. Obrgljujući Dunav, Novi je Sad odvažno zakoračio na drugi kontinent. Preko mostova, Trandžamenta i Mišeluka – u Aziju. Zato ne čudi večeras ovaj naslov: kao da je upućen onoj beslovesnoj masi evropskih klinaca, koji se okupljaju početkom jula u Novom Sadu i čiji su očevi sa deset hiljada metara visine rušili novosadske mostove, da iz kampa, kod Filozofskog, ili iz Zmaj Jovine ulice (koja je više puta prinudno menjala ime nego što ta omladina ima godina), krenu put Petrovaradinske tvrđave, preko limesa, na „Exit“ festival, sve osećajući da se, prelazeći nesretnu „Dugu“ i ispod nje najveću evropsku reku, upravo tu događa nešto mnogo više nego što su ostarele rok zvezde ispred nekadašnjih sifilističnih kasarni.  I događa se. Evropa se u Novom Sadu izvela u Aziju. A Azija i dalje vreba. Putuje. Jer, malo te dece će Tvrđavu videti sa prave strane u egzitovskim, ekstatičnim noćima. Onu Tvrđavu koja je šiljcima svojih bedema okrenuta Koviljskom ritu, braneći se tu, na Azijskom tlu od azijata, Tvrđavu na granitnoj steni, čvrstoj kao vera („petra“ i „varadin“)  ispod koje „se daljine slivaju“. Umesto dojučerašnje vojske i kazamata, privremeno su samo postavljeni pacifikovani „stejdžovi“.

A  „mavarsko zdanje“ novosadsko, u kom stoluje jedan (veoma) pravoslavni episkop Bački, ostaje i dalje tajnovito. Velika i do danas neodgonetnuta masonska pitalica arhitekte Vladimira Nikolića. Zadovoljan utkanim arhitektonskim nasleđem oba kontinenta (naravno: Evrope i Azije), a poštujući bečko zaveštanje svog učitelja Danca Teofila Hansena, potonjeg habzburškog barona,  on se hladno odrekao autorstva nad Vladičinim dvorom, da ga ne bi čaršija novosadska ogovarala kao kumče patrijarha Georgija Brankovića. Međutim, ostalo je delo. Možda najlepši arhitektonski spoj Vizantije i evropskog nasleđa, da vetrokaz na vrhu kule novosađanima oda otkuda duvaju novi evropski vetrovi.

Zato je dr Ređep još onomad prostrelio dva vetrokaza. I između njih otkrio mnoga lica koje nam pokazuje mali, a veliki Novi Sad, neutešno beležeći smenu ikonografskih i semiotičkih znakova koje je ostavljala uvek prošla, vladajuća elita grada. Potpuno suprotno od jednog bačkopalanačkog kvaziuniverzitetskog barbarogenija, koji se tu nedevno osramotio tezom da je Novi Sad „grad bez lica“. Ova, knjiga dr Ređepa, kao i sve njegove knjige o jednom mogućem i njegovom Novom Sadu, upravo je dokaz začuđujućeg, evroazijskog indentitetskog pluraliteta grada, grada ispod dva vetrokaza i grada razapetog na dva kontinenta. Lica i starih i novih. O kojima tek treba da se piše. Kompozitora Aleksandre Vrebalov, novosađanke i njujorčanke, pisca novosadskog i kanadskog Vladimira Tasića, na primer. Novi Sad ostaje duhovna scenografija svih koji su otišli iz njega i svih koji su ostali u njemu. Svih onih koji će se vratiti i čekati. Novi Sad onih na njemu i onih ispod njega. Naravno, ako poslušamo Draška: sazidajmo ponovo Jermensku crkvu i podignemo još spomenika: Orfelinu, Politu, Anici i još nekima. A pošto je Novi Sad još i više od toga, pupčanom vrpcom vezan za pulzirajuću i krvavu humusnu matericu „vojvodstva“, završavam sa sledećim citatom večerašnjeg autora: “Vojvodina je utopija. Ona je magična, jer je nedokazana, nedorečena, bez granica. Stoga je nejasno definišemo, da ne bismo morali da je se odreknemo. Ovde se plaća dug nedužnih. Dug vernosti centru, dimenzijama državnosti. Vojvodina je san.”

Dodajem: i Novi Sad u njoj. Ne odričemo se ničeg.

Novosadski “Dnevnik”, 70 godina

 

Dnevnik« se rodio, jednom, kao »Slobodna Vojvodina«. Kao čedo Svetozara Markovića-Toze, Branka Bajića, Nikole Petrovića i svih naroda Vojvodine, a u kući Ćire Šovljanskog, tada u Kisačkoj ulici, 15 novembra 1942. godine. Dugo je pripremana »Slobodna Vojvodina« širom bačke ravnice. U skloništima ispod paorskih peći, na salašima, od drvenih ramova, valjaka i isečenih guma za bicikl, tajno i odlučno, kao što se šapće od uha do uha Smrt fašizmu-sloboda narodu. Boriti se za slobodu i to novinama, svi su to znali, značilo je biti spreman i umreti. Mučeni, prebijani, progonjeni, vešani. Istinski heroji. Ali, novine su ostale. Od ruku do ruku, od tavana i podruma, pa sve do jednog, jedinog sačuvanog prvog broja, da nas istinski uzdrma i ponovo podseti kako se stvarala i stvara sloboda i Vojvodina u toj slobodi. I ćirilica i latinica, i konačna pobeda. »Slobodna Vojvodina« glasno je govorila: »autonomija«. U uvodniku od 12. avgusta 1944. godine piše: “Autonomija Vojvodine nije neki program budućnosti, još manje neki »dekret« viših organa narodne vlasti, nego tekovina narodnoosobodilačke borbe, koja pojačanom borbom i razvijanjem organa demokratske narodne vlasti treba da dobije svoju konačnu stvarnost“. Toliko za nauk danas, onima koji bi menjali, a naročito popravljali istoriju. Još više onima koji bi je prećutali.

Na desetogodišnjicu »Slobodne Vojvodine«, novine su promenile ime. Mislilo se tada da će takav »Dnevnik« otići šire, ali on je na sreću ostao naš, taman toliko velik da u njega stanu i jedine usmene novine u zemlji, prvi crtani romani u seriji »X-100«, »Bufalo Bil«, »Lun – kralj ponoći, »Ritam« – prvi časopis za zabavnu muziku, »Panorama«, »Poljoprivrednik«, »Zanatlijske novine«, »Lovačke novine«, »Dobro jutro«, »Eliksir« i Živa Žežin.

»Dnevnik« je pratio svet koji se menjao, a mi smo pratili »Dnevnik«. Pisali smo oglase i oglašavali sunovrat jednog vremena. Novine su tu da nas sačuvaju od zaborava. Sve naše obnove, izgradnje, bulevare, dopisnike, urednike, pisce, želju za dalekim svetovima i nevericu da bi Vojvodina ikad mogla ponovo postati neslobodna.

Stoji danas »Dnevnik« na ivici svetova. I ne boji se. Jer što je više ta Evropa jedna, ujedinjena, jača i veća nego ikada, sve je više potrebe da se i u njoj, ogromnoj i nesagledivoj, međusobno prepoznaju ljudi koji žive – ne daleko, nego tu, blizu, do kojih se skoro može dopreti korakom, okom, uhom, govorom. Ljudi žele da se sretnu. Skoro da se dodirnu. Preko novina. Da se pogledaju u lice. Da podele svoj život sa najbližim komšijama. Da se prepoznaju na stranicama. Jer i kada bi postojale takve novine koje bi pratile, ne samo ovoliku Vojvodinu, ne ovaj i prevelik i premali grad, nego tek jednu novosadsku ulicu, bile bi toliko velike, kao sva maštanja koja se rode dok se korača ispod osvetljenih prozora i pored mračnih kapija. Novine – to su svi naši snovi i sve naše jave. Odštampane stranice su tragovi našeg postojanja, što čitajući želimo da potvrdimo, jer sigurno da ne verujemo više našem životu koji nas je toliko puta izneverio, nego novinama, koje su tu i koje će sasvim sigurno izići i sutra. Zbog toga će »Dnevnik« živeti. Jer ćemo želeti da saznamo što više o nama samima. Ko se rodio i ko je umro. Ko je govorio, a ko je ćutao. Ko se venčao, a ko je ubio. Ko je nestao, a ko se javio. Ko je zaorao, a ko je prodao. A ako slučajno legnemo i savlada nas san ranog poslepodneva, kada pobegnemo na tren od obaveza, graje dece, svetskih katastrofa i pametnjakovića, novine služe da se pokrijemo njima. Onda tu, na nosu, zamirišu, kako internet izdanje i svi kompjuteri sveta nikad neće, jer novine nisu samo informacija. Naše fizičko postojanje traži isto takvu novinsku telesnost. Da možemo danas da ih bacimo, a koliko sutra opet pronađemo iza peći, utvrdimo njihovu bajatost i potpalimo vatru, kao da se oslobađamo crnih duhova prošlosti, sa olakšanjem. Na neumitnom, biološkom satu koji meri brzinu naše individualne prolaznosti, »Dnevnik« ostaje trajni zapis zajedničkog, građanskog postojanja, pružajući već sada svoje stranice onima koji će nas u budućnosti sigurno već potražiti.

 

 

Vojvodina – “Terra Wilsoniana”

 

Nasuprot Lenjinu, koji je princip samoodređenja stavljao u kontekst svetske socijalističke revolucije, dvadeset osmi američki predsednik (1913-1921) Vudro Vilson (Woodrow Wilson) je pojam samoodređenja vezivao za pojam građanskog suvereniteta i načela da izabrana vlada mora vladati na “pristanku onih kojima se vlada”. Prema ovom principu samoodređenje znači pravo naroda da sam upravlja sobom. Istovremeno, Vilson brani pravo svakog naroda da odabere oblik vladavine pod kojim će živeti. To je polazna tačka govora američkom Kongresu od 8. januara 1918. Samoodređenje je prema Vilsonu trebalo da bude vodeće načelo nakon poraza Osmanskog i Austrougarskog carstva, prilikom novog iscrtavanja mape Evrope. Pojašnjavajući samoodređenje kao kriterijum posleratnih teritorijalnih promena, u drugom govoru (od 11. februara 1918. pod nazivom “Četiri načela”) on kaže: “Svaki teritorijalni aranžman u ovom ratu mora biti sačinjen u interesu i u korist populacija kojih se tiče, a ne tako da on bude izraz kompromisnog prilagođavanja zahtevima rivalskih država”. Vilson je dakle, za nenasilni, zakoniti liberalni reformizam u odnosu na međunarodno pravo. Zbog toga samoodređenje treba da se realizuje kroz plebiscit. Ipak, Vilsonove ideje nisu univerzalno prihvaćene od strane velikih sila, pogotovo Velike Britanije, prvenstveno zbog interesa velikih sila pobednica i kolonijalnog prava. Versajskim sporazumom (28. Juna 1919.) oduzeta je teritorija Nemačke i data novim državama (Poljskoj i Čehoslovačkoj) bez ikakvih konsultacija sa odgovarajućim stanovništvom. Mirovnim sporazumom sa Austrijom (10. septembra 1919.) teritorija Južnog Tirola (Alto Adiđe) dodeljena je Italiji bez plebiscita. Vilson je zato konstatovao u svom govoru od 17. septembra 1919. da “Mirovna konferencija nije imala tu privilegiju da deluje shodno samoodređenju bilo kojih naroda osim onih koji su bili uključeni u teritorije poraženih država.”

Praksa plebiscita usvojena je kada su posredi bili mali delovi teritorije, prvenstveno za države centralne i istočne Evrope, kao u slučaju Vojvodine.

Već je istaknuto da je Vojvodina ušla u Kraljevinu Srbiju, a ubrzo i Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (1918.) plebiscitom sa manjim demokratskim kapacitetom, a mnogo većim istorijskim. Taj demokratski deficit bio je uslovljen neposrednom blizinom pustošećeg Prvog svetskog rata i odnosima pobednika i poraženih. Secesija* od Austrougarske, ustavne, „dvojne monarhije“, bila je donesena na dve skupštine (Ruma, Novi Sad), ali sa predstavnicima otprilike 27% – 30% građana tadašnje Vojvodine, tj. uglavnom reprezentima stanovništva slovenskog porekla, dok je dve trećine ostalih pripadalo „neslovenskim“ narodima – Mađarima i Nemcima. Na izborima za Novosadsku skupštinu 1918, prvi put je primenjeno „opšte pravo glasa“, što nešto pojačava demokratski kapacitet tadašnjeg plebiscita.

Međunarodno gledano, secesija austrougarskih Slovena bila je omogućena Vilson-ovom 10. tačkom:  „The peoples of Austria-Hungary, whose place among the nations we wish to see safeguarded and assured, should be accorded the freest opportunity to autonomous development.“ (precizan prevod: „Narodima Austro-Ugarske, čije mesto među nacijama želimo da vidimo garantovano i osigurano, treba da bude omogućena najslobodnija mogućnost za autonomni razvitak.“). Narodi bivše Dvojne monarhije koje su želeli pobednici rata da vide u „autonomnom“ razvoju svakako jesu slovenski, za razliku od neslovenskih, poraženih u Prvom svetskom ratu. Koji su to narodi koji su trebali da izraze slobodnu volju, na „jugu“ bivše Austrougarske? Slovenci, Hrvati  i Srbi u Astrougarskoj**. Oni koji će se ujediniti (1. decembra 1918.) u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca pod krunom Aleksandra Karađorđevića, nekoliko dana nakon „dve skupštine prisajedinjenja“ u Rumi i Novom Sadu. Najveći broj Srba, nesporno kao istorijskog naroda u Austrougarskoj, živeo je u istorijskoj „Vojvodini“ (a „geografski“ u Baranji, Bačkoj, Banatu i Sremu). Sa njima su živeli od slovenskih naroda i Bunjevci, Slovaci, Rusini, Hrvati (Šokci), svi sa očekivanjima „autonomnog“ razvitka.  Kao najveći od slovenskih naroda, Srbi su odlučili da secesiju ostvare (i osiguraju političku „Vojvodinu“) na dva koloseka u novim integrativnim procesima: da njihovi predstavnici (takođe izabrani na skupštini u Novom Sadu) učestvuju u radu Jugoslovenskog odbora u Zagrebu, gde se formirala grupacija naroda „otcepljenih“ od Austrougarske, ali i da se (bez tražene saglasnosti Mađara i Nemaca), „priključe“ Kraljevini Srbiji. Za uzvrat, želeći da ublaže jasan demokratski deficit, dato je obećanje pred (svim) građanima Vojvodine čuvenom rečenicom glavnog radikalskog vođe u Novom Sadu: da nova država „ujemčava slobodu, ravnopravnost i napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim, pa i neslovenskim narodima koji s nama žive”. Ostvarena je tako „najslobodnija mogućnost“, kako predviđa 10. Wilson-ova tačka.

Međutim, američki predsednik je u tački 11. definisao i posleratnu Srbiju: „Romania, Serbia, and Montenegro should be evacuated; occupied territories restored; Serbia accorded free and secure access to the sea; and the relations of the several Balkan states to one another determined by friendly counsel along historically established lines of allegiance and nationality; and international guarantees of the political and economic independence and territorial integrity of the several Balkan states should be entered into.“ (precizan prevod: „Rumunija, Srbija i Crna Gora moraju biti ispražnjene (od tuđe vojne sile); okupirane teritorije vraćene; Srbiji dodeljen slobodan i bezbedan pristup moru; odnosi nekoliko Balkanskih država jedna prema drugoj određeni prijateljskim savetovanjem duž istorijski uspostavljenih linija pripadnosti i nacionalnosti; i međunarodne garancije političke i ekonomske nezavisnosti i teritorijalnog integriteta nekoliko Balkanskih država mora biti uneto.“  Jasno je na osnovu 11. Wilson-ove tačke, da Srbija dobija izlazak na more kao nagradu za učestvovanje u ratu na strani pobednika, kao i da će na Balkanu niknuti nekoliko novih država. Širenje Srbije „na sever“ – izvan Balkana, nije bilo predviđeno iz perspektive velikih sila i Sjedinjenih Američkih Država. Nagrada za Srbiju, za njene nesporne i ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu, jeste izlazak na more, a ne „osvajanje“ teritorija Dvojne monarhije. Odluku o „uvećanju“ Kraljevine Srbije mogli su doneti samo narodi koji su u Dvojnoj monarhiji živeli na teritoriji istorijske Vojvodine, pre svega Srbi. Širenje Srbije van Balkana, na sever, u tkivo bivše Ugarske, omogućili su, dakle, ne vojnici sa puškom („srpski vojnički opanak“), kako se to često pretpostavlja, posle toliko isticane fotografije „ulaska srpske vojske u Novi Sad“ (inače već oslobođen i sa naoružanim novosadskim Srbima iz Narodnog odbora, koje su sprski vojnici momentalno razoružali) pod centralnom komandom Francuskog savezničkog generala Franš d Eperea, nego Srbi istorijske pokrajine koju su odvajkada nazivali „Vojvodinom“, oni koji su kao „živi“ štit krvi i mesa bili vekovna prepreka Turskom osvajanju Evrope, kao nagradu za viševekovnu upornu, nacionalnu, oružanu i parlamentarnu borbu, uz druge slovenske narode (i „neslovenske“ Rumune).

Naravno, da je Kraljevina Srbija, ekonomski ruinirana, sa velikim gubitkom stanovništva, sada osetivši udobnu poziciju saveznika i obećavši „ustavnu parlamentarnu monarhiju, pod lozom Karađorđevića“, iskoristila želju svih slovenskih (i južnoslovenskih) naroda da napravi „južnoslovensku“ državu, koja će se, nakon finalne diplomatske pobede za zelenom čojom Trijanonskog dvorca (4. juna 1920.) u Versaju, prostreti od Prokletija do Alpa, od Jadranskih ostrva do Karpata.

Idila među „narodima“ trajaće će kratko. Uvidevši da je njihovo pravo na „autonomni razvitak“ ugroženo zbog ambicija srpskog dvora i „kamarile“, agresivnih srpskih radikala, a suočeni sa istorijskim ćorsokakom i prevareni od „junačke braće“, bivši državljani Austrougarske će tridesetih godina tražiti federalizaciju južnoslovenske države „zagrebačkim punktacijama“ i „novosadskom rezolucijom“ ***. Diktaturom Kralja Aleksandra (6. januara 1929.) i suspenzijom demokratije pogaženo je srpsko obećanje dato velikim silama da će južnoslovenska država biti ustavna i parlamentarna. Nesposoban za federalizaciju države, suočen sa ubistvima hrvatskih prvaka u Skupštini (nakon sarkastičnog pitanja o ceni i „plaćanju“ srpskih žrtava u Prvom Svetskom ratu), u Beogradu  od strane ekstremno nacionalističkih radikala, kralju umesto parlamenta nije bio više potreban „posrednik“ između krune „i naroda“. To će pokazati dve stvari: da državno-pravni rezon Srbije ostaje hegemonija i nasilno, nedemokratsko vladanje drugim narodima južnoslovenske zajednice, kao i njihova ekonomska eksploatacija, sa federalizmom kao neprihvatljivim modelom suverenosti „naroda“ (što će biti simulirano neistorijskim „banovinama“ i dekoncentracijom vlasti) i neozbiljnost srpske elite pred međunarodnom zajednicom i velikim silama. Koliko je „federalizacija“ bila imperativna u posrnuloj Kraljevini, načetoj fašističkim organizacijama, ukazuje pobedinčka koncepcija Komunističke partije, u osvit Drugog svetskog rata, koja se bazirala na dve osnove: federalizam buduće Jugoslavije i antifašizam.

Građanima Vojvodine ostaje nepotrošivo istorijsko pravo, obnarodovano u američkom Kongresu, a potvrđeno Trijanonskim ugovorom, priznato i praktikovano, pre svega od strane Srba (i drugih slovenskih naroda 1918.), koje su oni u kasnijem periodu podelili sa svojim neslovenskim sugrađanima: pravo na „autonomni razvitak“. To pravo nije iscrpljeno ulaskom u Srbiju (ni 1918, niti 1944.), odnosno južnoslovensku zajednicu, niti je prestalo da važi u socijalističkoj Srbiji i Jugoslaviji (u jednopartijskom sistemu Komunističke partije), a pogotovo nije ukinuto srpskim „višestranačkim“ ustavnim bravurama od Miloševića do Koštunice-Nikolića-Tadića (1990-2006). To pravo imanentno je i bivšim i današnjim građanima Vojvodine, jer ga se oni (između ostalog) nikada nisu odrekli. Danas se to njihovo istorijsko i nepotrošivo pravo ogleda u potrebi najšireg demokratskog izjašnjavanja o osnovnim državno-pravnim pitanjima. Prvo pitanje među njima je pitanje ustava AP Vojvodine, kao osnova „autonomnog razvitka“, odnosno zakonske mogućnosti da upravlja sama sobom. Ustav, a ne (oktroisani) statut jeste mera političkog subjektiviteta AP Vojvodine i njene pozicije u zajedničkoj državi. Ova činjenica ne isključuje mogućnost da se bilo kojoj državnoj instanci prenesu izvorna prava, pobrojana u sopstvenom ustavu. Zbog toga stvarni demokratski poredak u AP Vojvodini treba da otpočne prethodnim obavezujućim konstitutivnim referendumom. Sa druge strane, ne može biti niti jednog (tuđeg) ustavnog rešenja pod kojim će građani Vojvodine živeti, a da nije u saglasnosti sa njenim ustavom, niti da se ne potvrdi na referendumu u samoj AP Vojvodini. I to kao jednoj izbornoj jedinici. Zbog toga je referendum u Vojvodini, a o Vojvodini neminovnost (bilo kog i bilo kakvog) demokraskog poretka. Učestvovanje svih građana na referendumu u Vojvodini jeste temelj demokratskog ustrojstva i svojevrsna istorijska i legitimacijska „korekcija“ plebiscita iz 1918.

 

 

* Akcija otcepljenja Bačke, Banata i Baranje, započela je u Subotici 2. oktobra 1918. »Rezolucijom Srba i Hrvata iz Južne Ugarske«, sastavljenom od strane demokrate Tihomira Ostojića, sekretara Matice Srpske i bunjevačkog župnika Blaška Rajića,  koja je u tri stava formulisala, prvo, aktuelno stanje u južnoj Ugarskoj (»U doba preustrojstva Austro-Ugarske monarhije, dok je narodima Austrije i vladajućem plemenu madžarskom omogućeno da izrazi javno svoje političko stanovište, Srbima i Hrvatima (Bunjevcima i Šokcima) u južnoj Ugarskoj, koji u Ugarskom parlamentu nemaju ni jednog svog poslanika, odzeta je mogućnost da se putem javnog zbora ili putem svojih javnih organa izjasne u pitanju samoodređenja naroda, jer je ugarska vlada ukinula slobodu javnog sastajanja i slobodu štampe te … deliktom draženja i veleizdaje progoni svakoga, koji bi u duhu  općega narodnog stanovišta pokušao da se javno izrazi u pitanju narodnog samoodređenja.«), a potom nameru da »…jedino mirovnu konferenciju smatraju za merodavnu u pogledu rešenja jugoslovenskog pitanja, a u vezi sa Bačkom, Banatom i Baranjom, kao budućim sastavnim dijelom slobodne zajedničke države sviju Jugoslovena…«i na kraju, da »…osuđuju svako drugo političko istupanje, koje u vezi sa ovim pitanjem… ne stoji na takvom stanovištu«.

** Politički stav svih južnoslovenskih naroda u Austro-Ugarskoj, koji se odnosio, ili bolje rečeno – imao nameru da se odnosi i na građane južne Ugarske, uključujući i građane neslovenskog porekla, našao je izraz u zagrebačkoj »Deklaraciji Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba«, koje je desetak dana pre toga formirano, od 19. oktobra 1918.: »… I. Tražimo ujedinjenje cjelokupnog našeg naroda Slovenaca, Hrvata i Srba na čitavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive – u jednu jedinstvenu potpuno suverenu državu na načelima političke i ekonomske demokracije, što u sebi sadržava dokidanje svih socijalnih i ekonomskih nepravda i nejednakosti. … V. Narodno vijeće izjavljuje da će se prema općim načelima demokracije svim inim narodnim manjinama u državi Slovenaca, Hrvata i Srba osigurati slobodni razvoj…«.

 

*** »Pobuđena neobično teškim stanjem u zemlji, a poglavito u Vojvodini, nekada najbogatijoj pokrajini, a danas spaloj na prosjački štap, grupa predstavnika opozicije, sastala se 11. i 28. decembra 1932. u Novom Sadu i pretresajući očajno stanje vojvođanskih seljaka, radnika i građana uopšte, došla je do ovog jednodušnog zaključka…. Centralizam u našoj državi, pored toga što nije uspeo na ekonomskom i socijalnom polju, nije uspeo ni na upravnom polju da stvori i održi dobru i pravednu izvršnu vlast, koja bi zadovoljila narodne potrebe i zaštitila i unapredila interese građana, a diktatorski režim od 6. januara 1929. god. pokazao je ne samo da nema nikavog razumevanja za specijalne prilike i potrebe pojedinih pokrajina, pa i Vojvodine, nego je naprotiv, uveo i podržavao ovde jednu nemoguću administraciju, nesnošljiv poreski sistem koji su u Vojvodini stvorili opšte i duboko nezadovoljstvo, a svojim nasiljem i koruptivnošću, porušili i sve visoke nacionalne ideale, za koje se Vojvođansko Srpstvo vekovima oduševljavalo i pomoću kojih se ovde kroz vekove održalo. Verni demokratskom načelu, da je narod izvor i utoka vlasti, stojimo na gledištu, da posle ukidanja Vidovdanskog Ustava narod treba na osnovu već izvršenog ujedinjenja, po svojoj slobodnoj volji, da dade ovoj državi novo i konačno uređenje, po kome će narodu u ustavnom demokratskom, čisto parlamentarnom režimu biti obezbeđena potpuna i neokrnjena građanska sloboda, jednakost, ravnopravnost i pravni poredak, i biti onemogućeno oduzimanje tih građanskih i političkih prava. U buduđem uređenju države, Vojvodina sa Sremom traži za sebe isti položaj, koji će imati i ostale pokrajine. …Najviši interesi državne zajednice, a i principi demokratije traže, da prava kulturne autonomije narodnih manjina budu zagarantovana osnovnim državnim zakonom. …« (Novosadska rezolucija)

 

Hello world!

Welcome to WordPress.com! This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.

Happy blogging!